Izlazim ti juče iz njive na put, kad staje ti meni nenormalno dobar automobil, izlazi devojka još bolja, priđe i zagrli me. Izgubio ti se je, pogleda je kad to moja bivša. Jedva je prepoznah, 7 godina je nisam video, i to od kada se završila srednja škola. Reče mi da žuri, i da će izaći to veče u jedan kafić. Setim
se kakav sam idiot bio prema njoj, varao je i opet joj se vraćao, ona opraštala jer je volela, sve dok nisam prešao granicu kad sam poljubio njenu drugaricu ispred nje. Nisam ni pokušao da pričam sa njom o tome, ostali smo drugovi. Odlučim da izađem gde i ona, sredim se kupim ružu, zamolim je da izađemo sesti na klupu ispred, kažem joj sve, kad ona mi pokazuje verenički prsten i sliku verenika.
Nisam mu ni do kolena. Mislim da su me stigle moje greške prema njoj, jer nije da nisam imao šansu sa njom. Tri dana ne mislim ni o čemu drugom. A voleo sam je, i mislim da je volim opet, ali ovaj put uzalud.
Nema komentara:
Objavi komentar