Živim u studentskom domu, na prvom spratu sa pogledom na dvorište. I evo, neko dvoje, stoje već sat vremena na ovoj hladnoći, smeju se i ljube. A ja sedim, jedem kikiriki, pijem pivo, i s jedne strane im zavidim onako najiskrenije… ali ne onako, podmuklo da bih htela da im ne daj Bože prekinem
to… nego, eto, onako, ljudski… jer mi fali to. Baš to smrzavanje, smejanje… sve. A s druge strane mi je drago što me tako neki ljudi podsete da ljubav postoji. Samo, možda, ne za sve.
Nema komentara:
Objavi komentar