Bili smo zajedno godinama, jedna od “onih ljubavi”. Jednog februara mu javljam da sam u drugom mjesecu trudnoće, svu noć se držimo za ruke najčvršće i jedino pitanje s njegove strane je: jesi
spremna da budeš mama. odmah se diže kredit, planiramo našu malu porodicu, a onda se ja budim sva u krvi. naše bebe nema, nema otkucaja, nema ničega. od tada je sve drukčije, moji napadi plača, predbacivanje da ne razumije dovoljno, pritisci s obje strane… borili smo se, a ipak raskinuli godinu i
po kasnije. oboje nastavili dalje, s drugim ljudima… propale veze, propali brakovi… a onda slučajnost odigra hepiend, i sretnem te oči tri godine kasnije, i niko ne grli jače. oboje plačemo, ne puštamo jedno drugo. i nismo se, evo, pustili…
Nema komentara:
Objavi komentar